Razmišljam o životu i smrti.
Život je samo jedan i treba ga živeti punim plućima. Smisao života jeste u beskonačnom broju sitnica, malih radosti koje čine život. Makar te sitnice bile i ništavne treba naučiti uživati u njihovoj lepoti i radovati im se.
Smrt. Večita misao. Treba mrzeti smrt. Treba iskoreniti smrt, okrenuti sve ljude protiv nje. Zivot kao da je sastravljen od velikog broja umiranja, bilo da su svoja ili tudja. Jedino stalno i večito prisustvo u nama. Osim dece, svi mislimo o smrti. Dete je ne prepoznaje, još joj ne zna imena ni slova, ali već se ježi od njenog hlada. Svi mi imamo te dve ćelije. Ćelija u kojoj tinja besmrtnost, a odmah do nje, ćelija u kojoj drema smrt. Naizmenično se javljaju, oglašavaju se iz dubine, kao stalni saputnici naše duše. Eto, opet sam odlutao! Na svakom ćosku pobegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit, to mi je mana jos iz detinjstva. Vreme je da živim, o smrti sam dosta pričao. Šta ti je život? Život se kreće u izmenjenoj liniji, u nepekidnom smenjivanju momenata zadovoljstva i nezadovoljstva. Od života treba uzeti sve, ali mu i sve dati. Treba osetiti i iskusiti sve, sve čari, ali i one manje lepe stvari. Sreću, tugu, radost, bol, ljubav, mržnju, razočaranje, smrt, nadu.. Ko je sve to spoznao, taj je dobro živeo.
Ključ besmrtnosti je živeti život vredan sećanja. Tako se i ja sećam jedne priče od pre. Živeo siromašan bolesnik. Nije imao nikoga. Bio je sam na ovom svetu. Razboleo se, ne zna od čega, ali imao je jednu izraslinu ispod rebara. Bolelo ga je. Molio je Boga da ga bol umine. I jeste. Na nekoliko sati, dana, ali šta vredi molitva kad se bol vraćala? Bio je izgubljen, van sebe. Išao je ulicama i tražio ono nešto. Našao je, zgradu. Obilazio ju je, tražio pogodno mesto. Dugo mu je kroz glavu prolazila misao da ne skače, jer bi tako mogao da povredi i druge, a to nije želeo. Skočio je, na kraju. Na obdukciji su utvrdili da nije imalo rak. Zar je to bitno na kraju svega?
Iz detinjstva se sećam druge priče. Deca na školskom izletu. Jedno dete uletelo je u jamu i udarilo glavom o kamen. Na licu mesta je umrlo. Svi su o tome ćutali. Zamislite! Lagali majku o tolikoj boli, prećutali toliku istinu! Žena je ulicama išla, skoro pevajući, očekujući svoje dete. Gledali su je i čudili se. Ona je bila bezbrižna. Mojim dečijim očima to se činilo kao divno čudo. I divio sam se zamo zato što to i drugi ne vide.
Smrt. Večita misao. Treba mrzeti smrt. Treba iskoreniti smrt, okrenuti sve ljude protiv nje. Zivot kao da je sastravljen od velikog broja umiranja, bilo da su svoja ili tudja. Jedino stalno i večito prisustvo u nama. Osim dece, svi mislimo o smrti. Dete je ne prepoznaje, još joj ne zna imena ni slova, ali već se ježi od njenog hlada. Svi mi imamo te dve ćelije. Ćelija u kojoj tinja besmrtnost, a odmah do nje, ćelija u kojoj drema smrt. Naizmenično se javljaju, oglašavaju se iz dubine, kao stalni saputnici naše duše. Eto, opet sam odlutao! Na svakom ćosku pobegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit, to mi je mana jos iz detinjstva. Vreme je da živim, o smrti sam dosta pričao. Šta ti je život? Život se kreće u izmenjenoj liniji, u nepekidnom smenjivanju momenata zadovoljstva i nezadovoljstva. Od života treba uzeti sve, ali mu i sve dati. Treba osetiti i iskusiti sve, sve čari, ali i one manje lepe stvari. Sreću, tugu, radost, bol, ljubav, mržnju, razočaranje, smrt, nadu.. Ko je sve to spoznao, taj je dobro živeo.
Ključ besmrtnosti je živeti život vredan sećanja. Tako se i ja sećam jedne priče od pre. Živeo siromašan bolesnik. Nije imao nikoga. Bio je sam na ovom svetu. Razboleo se, ne zna od čega, ali imao je jednu izraslinu ispod rebara. Bolelo ga je. Molio je Boga da ga bol umine. I jeste. Na nekoliko sati, dana, ali šta vredi molitva kad se bol vraćala? Bio je izgubljen, van sebe. Išao je ulicama i tražio ono nešto. Našao je, zgradu. Obilazio ju je, tražio pogodno mesto. Dugo mu je kroz glavu prolazila misao da ne skače, jer bi tako mogao da povredi i druge, a to nije želeo. Skočio je, na kraju. Na obdukciji su utvrdili da nije imalo rak. Zar je to bitno na kraju svega?
Iz detinjstva se sećam druge priče. Deca na školskom izletu. Jedno dete uletelo je u jamu i udarilo glavom o kamen. Na licu mesta je umrlo. Svi su o tome ćutali. Zamislite! Lagali majku o tolikoj boli, prećutali toliku istinu! Žena je ulicama išla, skoro pevajući, očekujući svoje dete. Gledali su je i čudili se. Ona je bila bezbrižna. Mojim dečijim očima to se činilo kao divno čudo. I divio sam se zamo zato što to i drugi ne vide.
Нема коментара:
Постави коментар