Detinjstvo je puno beskraja i besmrtnosti, kao uvala zapljusnuta vetrom sa pučine

Nisam upoznao osobu kojoj brže raste brada. Prošlo je dosta, znači. Dobro sam, jutros. Svelost mi kroz pritvorene kapke ulazi u sobu i tako ležeći, prisećam se svog detinjstva, 50 godina unazad. Tih pedesed godina volim da nazovem "čitav život".

Sećam se svoje kuće. Kuća na obali, prava načelnička. Jednim hodnikom bila je podeljena na desnu-osvetljenu i levu-sumračnu stranu. Najviše sam vremena provodio u svetloj strani kuće. Volim svetlost. Leva strana je uvek bila mračna, sjenovita.  Kada bih pogledao kroz prozor, uvek bi nagla promena promenila i moje raspoloženje. Nisam ni gradove, u koje sam odlazio po nužnosti, pamtio po tome koliko sam mesa u njima ostavio, već po tome kakve sam ih prvi put ugledao, ili kako se na njih odrazio odraz moje srećne duše.

Živeo sam sa dve tetke, dedom i babom. Otac i majka su mi umrli rano. Majka od upale pluća, otac od zapetljanja creva, a sa tetkama sveukupno 30 reči nisam progovorio. Deda je bio snažan, poslovan čovek, ali čovek bez osećanja. Valjda je u životu sve suprotno, pa je i moj deda za ženu uzeo krhku i bolesnu ženu, istančale krvi. Mada, zahvalan sam takvoj baki, ne bih voleo da je drukčija. A jesam Vam zaboravio reći da sam imao i strica. Valjda sam zaboravio, zbog njegovog života koji je proveo u uglu sobe, poput biljke. I on je voleo more, pa je svakoga dana gledao dvogledom kroz prozor.
Naša kuća je uvek primala bitne ljude, gradske odbornike. Za to je deda bio zadužen. Krijući se po kući, voleo sam da slušam njihova umovanja. 
Postojala je u mojoj kući još jedna moja baka. Moja dojilja i moje društvo. Njena sporost i strpljenje delovali su blago na moj nemir. Šala joj je bila tiha i bliska detinjoj duši. Često joj je u posetu dolazio muž. Svaki njegov dolazak, za babu je bio i radost i muka. Prema njemu sam osećao suparničku mržnju.