Umeće oka da pogleda, umeće usta da se nasmeše

U bolnici sam. Svoje dane ovde provodim u atmosferi tišine i beline bolničke sobe. Prija mi. Volim da razmišljam. O svemu. Moje misli prekida mlada bolničarka koja svojim dolaskom unosi neku posebnu vedrinu ovde. Raduje me svaki njen dolazak. Nestrpljivo je čekam. Gledam je. Zbilja je lepa. Izuzetna fizička lepota, jednako kao i izuzetna umetnička dela, bude u nama poštovanje. Ona je talenat, ako je lepota višeg reda. Talenat kao i svaki drugi. Ko ga ima, ume ga nositi. Za razliku od lepote nižeg reda, prividne, spoljašnje i prazne lepote. Izuzetne lepote su dosta ređe od ove, nižerazredne lepote lišene duhovnih vrednosti. Mislim, pored ova dve stepena, postoji više vrsta lepota. Nužna- potekla od porodice, serijska, u neograničenom broju primeraka. Takve su lepote lepe i kad miruju, i kad ćute i kad spavaju. Ali, postoji i ona druga vrsta lepote. Ona krhka, labilna, lepota puna strepnje. To su one koje slikaru mogu zadati puno muka, kao recimo Mona Liza. Mistična lepota nastala nekim čudom. Svaki njihov čin ispoljava njihovo biće. Lepota slučajno nastalog savršenstva. Takva je i moja Kalpurnija bila. Paunska lepotica među gomilom ružne braće, isto kao i devojka koju sam upoznao u srednjoj školi. Lepotica pred kojom sam strepeo. Njena skupa lepota kao da je bila sazidana mukotrpnim radom porodice. Mirazu te lepote doprineli su svi u porodici. I moja bolničarka pripada tom redu lepota. Kao leptirić, leprša u mojoj sobi. Ljubazna je. Trudi se da mi olakša usamljenost, zadužuje me s hiljadu malih pažnja. Ona je pravi biser u monotoniji ove sobe. Šta li sam se ja dao u filozofijaranje? Izgleda da mi je to slabost od detinjstva. Nema nepodesnijeg filozofa od mene, verujem.