Još malo i zaboravićeš na sve. Još malo, i sve će zaboraviti na tebe.

Razmišljam o životu i smrti.

Život je samo jedan i treba ga živeti punim plućima. Smisao života jeste u beskonačnom broju sitnica, malih radosti koje čine život. Makar te sitnice bile i ništavne treba naučiti uživati u njihovoj lepoti i radovati im se.
Smrt. Večita misao. Treba mrzeti smrt. Treba iskoreniti smrt, okrenuti sve ljude protiv nje. Zivot kao da je sastravljen od velikog broja umiranja, bilo da su svoja ili tudja. Jedino stalno i večito prisustvo u nama. Osim dece, svi mislimo o smrti. Dete je ne prepoznaje, još joj ne zna imena ni slova, ali već se ježi od njenog hlada. Svi mi imamo te dve ćelije. Ćelija u kojoj tinja besmrtnost, a odmah do nje, ćelija u kojoj drema smrt. Naizmenično se javljaju, oglašavaju se iz dubine, kao stalni saputnici naše duše. Eto, opet sam odlutao! Na svakom ćosku pobegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit, to mi je mana jos iz detinjstva.  Vreme je da živim, o smrti sam dosta pričao. Šta ti je život? Život se kreće u izmenjenoj liniji, u nepekidnom smenjivanju momenata zadovoljstva i nezadovoljstva. Od života treba uzeti sve, ali mu i sve dati. Treba osetiti i iskusiti sve, sve čari, ali i one manje lepe stvari. Sreću, tugu, radost, bol, ljubav, mržnju, razočaranje, smrt, nadu.. Ko je sve to spoznao, taj je dobro živeo.

Ono najbolje u umjetnosti tek je dobro...

Ovaj instrument je u mom životu ostao upamćen u svetloj strani. Moram se setiti detinjstva, bar na trenutak. Preko puta naše kuće, stanovao je cipelar Egidio. Imao je svoju radnju, od koje je dobro živeo. Od njega sam naučio mnoge arije. Naslušao sam se cantabila, stretta i cabaletta. Imao je ženu Anicu, koja mu je podarila sedmoro dece. Svi slinavi, rahitični. Dvoje ih se sećam najjasnije. Azdrubal i Kalpurnija. Azdrubal je bio poznat kao najnemirnije dete u mestu. Uzalud bi bile batine za njega. S druge strane, Kapurnija, tanka profila, uskih, duguljastih očiju, sa ponositošću u držanju, kao da šeta po šutljivom tremu starog internata.

Detinjstvo je puno beskraja i besmrtnosti, kao uvala zapljusnuta vetrom sa pučine

Nisam upoznao osobu kojoj brže raste brada. Prošlo je dosta, znači. Dobro sam, jutros. Svelost mi kroz pritvorene kapke ulazi u sobu i tako ležeći, prisećam se svog detinjstva, 50 godina unazad. Tih pedesed godina volim da nazovem "čitav život".

Sećam se svoje kuće. Kuća na obali, prava načelnička. Jednim hodnikom bila je podeljena na desnu-osvetljenu i levu-sumračnu stranu. Najviše sam vremena provodio u svetloj strani kuće. Volim svetlost. Leva strana je uvek bila mračna, sjenovita.  Kada bih pogledao kroz prozor, uvek bi nagla promena promenila i moje raspoloženje. Nisam ni gradove, u koje sam odlazio po nužnosti, pamtio po tome koliko sam mesa u njima ostavio, već po tome kakve sam ih prvi put ugledao, ili kako se na njih odrazio odraz moje srećne duše.

Živeo sam sa dve tetke, dedom i babom. Otac i majka su mi umrli rano. Majka od upale pluća, otac od zapetljanja creva, a sa tetkama sveukupno 30 reči nisam progovorio. Deda je bio snažan, poslovan čovek, ali čovek bez osećanja. Valjda je u životu sve suprotno, pa je i moj deda za ženu uzeo krhku i bolesnu ženu, istančale krvi. Mada, zahvalan sam takvoj baki, ne bih voleo da je drukčija. A jesam Vam zaboravio reći da sam imao i strica. Valjda sam zaboravio, zbog njegovog života koji je proveo u uglu sobe, poput biljke. I on je voleo more, pa je svakoga dana gledao dvogledom kroz prozor.
Naša kuća je uvek primala bitne ljude, gradske odbornike. Za to je deda bio zadužen. Krijući se po kući, voleo sam da slušam njihova umovanja. 
Postojala je u mojoj kući još jedna moja baka. Moja dojilja i moje društvo. Njena sporost i strpljenje delovali su blago na moj nemir. Šala joj je bila tiha i bliska detinjoj duši. Često joj je u posetu dolazio muž. Svaki njegov dolazak, za babu je bio i radost i muka. Prema njemu sam osećao suparničku mržnju. 

Umeće oka da pogleda, umeće usta da se nasmeše

U bolnici sam. Svoje dane ovde provodim u atmosferi tišine i beline bolničke sobe. Prija mi. Volim da razmišljam. O svemu. Moje misli prekida mlada bolničarka koja svojim dolaskom unosi neku posebnu vedrinu ovde. Raduje me svaki njen dolazak. Nestrpljivo je čekam. Gledam je. Zbilja je lepa. Izuzetna fizička lepota, jednako kao i izuzetna umetnička dela, bude u nama poštovanje. Ona je talenat, ako je lepota višeg reda. Talenat kao i svaki drugi. Ko ga ima, ume ga nositi. Za razliku od lepote nižeg reda, prividne, spoljašnje i prazne lepote. Izuzetne lepote su dosta ređe od ove, nižerazredne lepote lišene duhovnih vrednosti. Mislim, pored ova dve stepena, postoji više vrsta lepota. Nužna- potekla od porodice, serijska, u neograničenom broju primeraka. Takve su lepote lepe i kad miruju, i kad ćute i kad spavaju. Ali, postoji i ona druga vrsta lepote. Ona krhka, labilna, lepota puna strepnje. To su one koje slikaru mogu zadati puno muka, kao recimo Mona Liza. Mistična lepota nastala nekim čudom. Svaki njihov čin ispoljava njihovo biće. Lepota slučajno nastalog savršenstva. Takva je i moja Kalpurnija bila. Paunska lepotica među gomilom ružne braće, isto kao i devojka koju sam upoznao u srednjoj školi. Lepotica pred kojom sam strepeo. Njena skupa lepota kao da je bila sazidana mukotrpnim radom porodice. Mirazu te lepote doprineli su svi u porodici. I moja bolničarka pripada tom redu lepota. Kao leptirić, leprša u mojoj sobi. Ljubazna je. Trudi se da mi olakša usamljenost, zadužuje me s hiljadu malih pažnja. Ona je pravi biser u monotoniji ove sobe. Šta li sam se ja dao u filozofijaranje? Izgleda da mi je to slabost od detinjstva. Nema nepodesnijeg filozofa od mene, verujem.

U umetnosti ne sme se ništa hteti biti, treba biti. Ako se nije, uzalud je hteti!

Religija? Umetnost?

Uvek me je zanimalo kakva je to povezanost ljudi s tim stvarima. Čitao sam. Tražio. Religija je jedino područje gde su ljudi potpuno čisti i od zadnje misli predavali u naručje fantaziji i iracionalnome, bez stidljivosti i bez susprezanja, jer je religija poezija koja se vrši ozbiljno. Pročitao sam negde o nastanku Boga. Kažu:" Prasnuo je grom, unezvereni ljudožder pao je ničice i nastade Bog". Ne sviđa mi se! Pomalo liči na dečiju igru. Stropoštala se prazna kanta, dete se prepalo i rodio se drugi Bog. Ne, stvarno, ne dopada mi se! Mi sami u čovečanstvo ubacujemo kojekakve subjekte, pa se kasnije ljutimo što čovečanstvo nije onakvo kako bismo želeli! Bog je naličje Smrti! Sve što prevlada smrt, Bog je. Svi verujemo. Tamo neka crnačka plemena veruju u Mama-Jumbu. Ali, bez svojih Mama-Jumbi, narod za sobom ne bi ostavio ništa. Nismo li ovi isti mi koji jesmo i kakvi jesmo ujedno i dobri i zli, i podli i plemeniti, i cinični i sentimentalni, i nevini i razvratni? Pa tako je i s našim verovanjima. Ne verujemo li mi, sad u jedno, sad u sasvim suprotno, ne nosimo li, ovi isti mi, prema istim stvarima skroz nepostojanu i nejednaku veru? 

Dan kada sam dotakao violinu na tavanu, zadovoljstvo koje sam tada osetio, ton koji je govorio ono što sam ja hteo, to je umetnost. Izražaj onoga što nosim u sebi. Umetnik treba da bude neosetljiv prema svojoj umetnosti, kao što hirurg mora da bude neosetljiv prema svom zanatu i kao što vojnika ne sme da ranjava njegovo vlastito oružje. Inače, to nije pravi istinski hirurg, inače to je nespretan vojnik, vojnik za nevolju i od nevolje. Moja je umetnost uvek praćena pomišlju i uzdahu slušalaca.
Umetnik treba biti svoj, spontan i osećajan, veliki čovek. To je vrlo važno, ali je u isti mah potrebno i  mnogo hrabrosti. Takođe bi trebalo da bude i moderan, ali ne preterano. U izvesnoj meri, nenamerno i nesvesno moderan. Titulu velikog umetnika imaju oni koji u sebi nose objedinjeni um, duh i talenat, fantaziju i bezgraničnu vezu sa prirodom.